Digitalne knjige

Tokom vekova, u etici rata razvila se jedna tradicija mišljenja, koje nastoji da odredi odbranjiv, srednji put između pacifizma i realizma. Rezultat – poznat kao teorija pravednog rata -pruža odbranu upotrebi nasilja u ratu, koja se podudara sa zdravo-razumskim opravdanjem upotrebe nasilja od strane pojedinaca i, možda još podesnije, sa zdravo razumskim opravdanjem upotrebe nasilja od strane države u odbrani unutrašnjih prava.

Kao što nasilje u unutrašnjoj politici može da bude legitimno, pod uslovom daje usmereno na službu pravednim a precizno određenim ciljevima i daje vođeno i ograničeno pravilima, isto tako i državna upotreba nasilja protiv spoljašnjih pretnji može biti legitimna, pod uslovom da su ciljevi pravedni, a sredstva podvrgnuta odgovarajućim ograničenjima.

Teorija pravednog rata koja pruža okvir u kome se razvila većina savremenih pristupa etici rata, ima dve komponente: teoriju ciljeva i teoriju sredstava. Prva, poznata kao teorija jus ad bellum, definiše uslove pod kojima je dozvoljeno pribeći ratu. Druga teorija, teorija jus in bello, uspostavlja granice dozvoljivog ponašanja u ratu.

Obe ove teorije su suviše složene da bi ih ovde ispitali, čak i u najopštijim crtama. Ipak, treba da razmotrimo neke njihove važnije odredbe. Glavna komponenta, na primer, jus ad bellum jeste zahtev da se rat mora voditi zbog pravedne stvari. Mada su teoretičari pravednog rata, doslovno, jednodušni u verovanju da nacionalna samoodbrana može biti pravedan razlog rata, izvan toga postoji malo saglasnosti. Drugi kandidati kao pravedan razlog uključuju odbranu druge države od nepravedne spoljašnje agresije, povratak prava (to jest, povratak onoga stoje ranije moglo da se izgubi zbog nepružanja otpora nekoj ranijoj agresiji ili kada je otpor slomljen), odbrana osnovnih ljudskih prava u nekoj državi u kojoj ih vlast krši i kažnjavanje nepravednog agresora.

Ako se, kao što sam tvrdio, prava države izvode, i ne mogu ih prevazići, iz prava pojedinaca koji sačinjavaju državu, onda će pravo na nacionalnu samo-odbranu biti sastavljeno iz prava na individualnu samo-odbranu pojedinačnih građana. Država je jednostavno spravodnik preko koga pojedinačni članovi društva kolektivno, na koordinirani način, ispoljavaju svoja individualna prava na samo-odbranu. Granica onoga što država može da učini u nacionalnoj samo-odbrani je, stoga, ustanovljena granicom onoga što individualni građani mogu, dozvoljivo, da urade u odbrani sebe.

Teorija in bello sastoji se od tri zahteva. 

(1) Zahtev minimalne sile: količina nasilja koje se upotrebljava u nekoj prilici ne sme da ide izvan onog što je nužno za odbranu našeg cilja. 

(2) Zahtev proporcionalnosti: očekivane rđave posledice nekog ratnog postupka ne smeju da pretegnu ili budu veće od očekivanih dobrih posledica. 

(3) Zahtev za diskriminacijom: sila mora biti usmerena samo protiv osoba koje su legitimna meta napada.

Napisao: Branko Milić

—————————————–

Branko Milić

—————————————–

Preuzmite knjigu – “ETIKA (Hrestomatija medicinske i primenjene etike)”, Branka Milića

Ovaj članak preuzet je iz knjige “ETIKA (Hrestomatija medicinske i primenjene etike)”, Branka Milića.

Tu knjigu, baš kao i sve naše ostale dosad objavljene digitalne knjige, moći ćete preuzeti s našeg portala tako da svojim mišem kliknete na link: http://www.digitalne-knjige.com/milic3.php te pažljivo slijedite daljnje upute o uvjetima preuzimanja digitalnih knjiga.

—–

Uredio, odabrao i obradio: Nenad Grbac

—————

Sva prava i Copyright : Nenad Grbac & Impero present

Sadržaj ove stranice nije dopušteno ni kopirati, ni prenositi u drugim medijima, bez odobrenja autora knjige i autora stranice.